Piše: Adisa Kišić
Ovaj tekst nije inspiracija.
Nije ni priča o borbi, ni o pobjeđivanju invaliditeta.
Ovo su moja razmišljanja, moje istine, moje emocije, ogoljene i oslobođene.
Pišem ih kao žena. Kao osoba. Kao biće koje diše punim plućima, iako su joj vrata često poluotvorena, a prozori zatvoreni.
Imam invaliditet, da. Ali to nije sve što jesam.
Zato pričam. Pišem. Postojim, jasno i glasno.
Od devetnaeste godine, životnim stazama putujem zajedno s invaliditetom. Ali,
moj put nije zato manje vrijedan nego samo drugačiji. I, možda, baš zbog toga, dublji.
Dok drugi hodaju utabanim stazama, ja krčim svoje. Uklanjam kamenje, preskačem rupe, pravim mostove tamo gdje ih nije bilo.
Protežem se, skupljam, izvijam, ne da bih se prilagodila tuđim očekivanjima, već da bih savladala prepreke koje mi se nameću. Radujem se svakom lijepom trenutku. U besmislu tražim smisao. Čak i kada u meni svane noć, ja ne gasim svjetla. Na staze prostirem svoje nade, ogrćem se vjerom i oblačim snove. Ispraćam padove, i slavim i male i velike pobjede. Svaka prepreka, svaki dan, svaka borba, nosi sa sobom smisao. I kad ga ne vidim odmah, ja ga tražim. I ne odustajem dok ga ne pronađem.
I dok to radim, neprekidno slušam: da ja sve to mogu uprkos svemu i bez obzira na sve. Slušam i sumnje da ipak ne mogu ništa. Ponekad me savjetuju da slušam samo sebe. Čujem i savjete da ne slušam nikog. Ili, da slušam baš njih. Da mi je lako. Ili da mi je, naprotiv, jako teško. Da ne treba ovako, nego onako. Da mi se dive. A onda, da me žale…
Pomažu mi tako što me uvjeravaju da tražim spas. Kažu: „Ozdravit ćeš ako jako želiš, sve je u tvojoj glavi…“.
Strašno im je, valjda, što ja svojim stazama idem na točkovima. U kolicima.
Pa im se čini da sve što jesam, sve što osjećam, stvaram, sanjam, vrijedi manje.
Jer nisam u njihovom standardu normalnog.
A ja?
Ne želim da budem nečija mjera sreće, ili nesreće. Ne želim da budem ogledalo u kojem će drugi vidjeti koliko je njihov život ipak u redu u poređenju s mojim. Ne želim biti inspiracija samo zato što postojim.
Ja ne tražim sažaljenje. Ni divljenje.
Samo želim da budem ja. Slobodna.
Hoću da imam pravo da neću.
Da smijem da ne moram.
Da imam izbore.
Da promašim.
Da pogodim.
Da uspijem.
Da pogriješim, i da mi to ne bude kraj.
A danas se samo nasmijem, kad još uvijek, tu i tamo, čujem onaj nepromišljen, usputan, površno izgovoren, netaktični biser:
„Dobro je sve dok se može na noge.“
Meni je dobro, iako ne hodam.
Jer hodanje nije mjera života.
Ja sam ovdje. Živa. Budna. Prisutna.
Ispod ovog neba, u miru sa sobom, sa svojim tijelom, sa svojim putevima.
U miru sa svijetom, sa planetom.
Možda neko ko ovo čita pronađe dio sebe među mojim riječima.
Možda neko shvati da nismo „nadahnjujući uprkos“, već obični i jednaki.
Možda će neko shvatiti da nam nije kompliment kada nam se dive samo zato što postojimo, već uvreda. Poštujte nas zbog našeg rada, ne zbog vaših predrasuda.
Možda će jednog dana prestati da aplaudiraju osobama u kolicima jer su “toliko hrabre”, i početi da ih angažuju, plate, slušaju, kao što bi i svakog drugog stručnjaka.
Možda će neko shvatiti da ne želimo da budemo motivacijski citat u tuđem storiju već ravnopravan kolega, lider, glas koji se čuje.
Možda će prestati da nas zovu inspiracijom čim nas vide u kolicima jer naše postojanje nije motivacioni poster, već život kao i svaki drugi, pun rada, znanja i borbe.
Možda se jednom promijeni rečenica:
„Dobro je sve dok se može na noge.”
u:
„Dobro je sve dok se voli, diše, sanja, nada, stvara.“
Jer život nije samo hodanje.
Život je sloboda da budeš svoj, kako god da ideš kroz njega.